Zapisano usput

Ovog leta me bilo svuda. Mnogo sam putovao, zapisivao, fotografisao i sada želim da sa vama to svoje putovanje podelim kroz nalepše i najinteresantnije fotografije i zapise koje sam, derući đonove i bose tabane zapisao.

Šetajući Cirihom, naišli smo na jedno venčanje. Mladenci su bili Italijani, kako su mi rekli, po načinu same ceremonije. A ona je podrazumevala i puštanje golubova, uz prethodno lepo „predavanje“  vremešnog gospodina (inače vlasnika golubova) o uzvišenosti čina venčanja i svetosti braka i veličanstvenosti ljubavi.

U istoj takvoj šetnji ulicama starog grada Ciriha, ugledao sam i ovakav prizor. Neko je svoj ulični balkon ukrasio ovakvim „ornamentom“. Mislio sam da su krave samo u Indiji svete životinje, ali sam u Švajcarskoj saznao da su i svete i srećne. Da, kažu da oni gaje „happy cows“, jer daju najbolji kvalitet mleka. A krave su „happy“ jer nisu vezane u štalama i slobodno pasu po prostranim livadama… i balkonima…

Da biste doživeli onu impresiju koju sam ja doživeo tog jutra kada sam se zagledao u nebo, vi morate dobro da se zagledate u ovu fotografiju. Možda će vam uspeti da vidite slojevitost oblaka i kako se isprepletalo  nekoliko različitih vrsta. Onaj ko se malo razume u oblake priznaće da je to vrlo retka i čudna pojava.

Ovo je samo jedan od stotine aviona koji na svaki minut preleću iznad dela grada u kome sam boravio. Iako su me budili još u šest ujutru, bio je to za mene nesvakidašnji prizor. Ne sami avioni, već tolika „gužva“ koja je trajala i po par sati. Pomilsih kako su avioni učestaliji nego tramvaji u Cirihu.

Ovaj prizor i sliku koju sam u jednom trenutku video, nisam mogao da ne ovekovečim. U rano jutro, u Lucernu, seli smo da doručkujemo i popijemo kafu ispred jedne kafeterije. Slika koju sam doživeo u  jednom trenutku bila je toliko lepa, protkana jutarnjim suncem, nekom neobičnom i mističnom lepotom ove konobarice, jutarnjom svežinom, nekim mirom i tišinom, da sam spontano dohvatio fotoaparat i uspeo da je zauvek sačuvam. I još nečega je tu bilo. U deliću vremena preselio sam se u kadar nekog filma iz vremena nemačke okupacije Francuske i prizora koji je jako ličio na ovaj. Ko razume ( šta sam hteo reći) – shvatiće.. hm..

Da li je potreban komentar na ovaj prizor. Renoar, El Greko… ili ko već…? (samo u digitalnoj tehnici…)

Šta je ovo? U prvi momenat sam pomilsio da je vrlo realistična skulptura. Ali ne. To jedna obična divokoza pije vodu iz nečega što ne znam šta je.  I sve to ni stotinak metara od gomile turista koji su došli na ovo mesto da posmatraju Alpe i najviši vrh Švajcarske.

A kome bih se ja, (odakle god dolazio i kuda god odlazio), uvek vraćao, nego svojoj Velikoj reci. Neka sam dosadan, ali ljubav je nešto što treba doživeti i ne treba tražiti razloge i razumevanje. Zato ni vi nemojte to od mene tražiti. Pokušajte da uživate u prizoru, makar delić onoga što ja doživljavam kada sam pored nje. Šššššš…

Ovo je moja ljubimica. Svoju ljubav prema toj maloj i lepoj mudrici i šmizli ne mogu da uporedim sa ljubavlju ni prema kome, osim sa ljubavlju prema mojoj ćerkici. Eto, zato se ona našla ovde.

A toga dana na Velikoj reci, kuvao se pasulj, u kotliću, na poseban način, uz poseban začin. Kuvao ga je ko je stigao, i svak dodavao ono što je mislio, znao i verovao da bi trebalo dodati.

Skupilo se društvo staro.

A ovo je mala regresija. Ovako je mesec dana pre ovog okupljanja izgledalo mesto na kome se sada sedelo. Ovo je slikano kada je Velika reka opala za oko jedan metar. Da je slikano nekoliko dana pre toga, ovaj stol se ne bi video, a voda je bila do one male bele table okačene na drvetu u pozadini. Strašna je ta moja Velika reka kada se razgoropadi.

Ponekad oko kamere uhvati i nešto što ne bismo želeli (bar ne oni koji su uhvaćeni).

A kada to vide oni koji nisu uhvaćeni, poneko od njih reaguje ovako zaraznim i neobuzdanim ponašanjem…

… i to traje, i traje… i traje…

Ima i onih koji, kao ovaj bucko, ne mogu da dočekaju da se pasulj skuva…

Ali ni tamo neka simpatija ne može da čeka na porukicu…

Konačno, pasulj je sa veriga dospeo na astal. Nasta tajac… Niko ni s kim, i niko ništa… samo mljac, mlac…

A pun stomak izaziva različite potrebe…

… i reakcije…

Najmlađi postaju hrabri…

… neobuzdani…

… i puni sebe pred publikom…

U neko vreme, pred sumrak, vraćaju se i naši pecaroši. Otišli su još jutros, kao što se na pecanje i ide.

Dve štuke od po po’ kile. Za nekog ništa, a za njega ponos.

U smiraj dana vraćamo se kući i prolazimo pored putokaza prema kome niko ne može ostati ravnodušan.

Pre nekoliko dana, ponovo sam se našao na Velikoj reci. Već je jesen, obala je pusta i tiha. Samo se vetar igrao sa lišćem vrba-trepetlika. Došao sam kasno, uhvatila me i noć na Velikoj reci. Ali nije mi se išlo iako me, u poznatoj Bojčinskoj šumi čekao…

… mjuzikl „Kosa“…

…

Posle svega, ostajem zamišljen pred ovim epitafom…

MATTERNHORN

Matternhorn je najviši vth u švajcarskim alpima i visok je oko 4200m. Nalazi se na krajnjem  jugu Švajcarske i ispod samog vrha prolazi granica sa Italijom. U podnožju je mali turistički gradić Cermat iz kojeg se malim vozićem stiže do Gornagrada, mesta dakle sam posmatrao tu lepotu. Pogledajte i sami.

U Cermatu, ispred jednog hotela koji svoje goste razvoi ovakvim kočijama

Na putu do Gornagrada, odakle se posmatra Matternhorn

I konačno ON – MATTERNHORN

LUCERN

Većina onih koji dobro poznaju Švajcarsku i koji su je obišli uzduž i popreko, slažu se da je Lucern dragulj među draguljima te prelepe zemlje. Nisam imao razloga da u to ne verujem pre nego što mi je, sa puno ljubavi, pružena mogućnost da se uverim. Nemam načina da poredim ono što sam video sa onim što nisam, ali da bih zamislio nešto još lepše od onoga što sam video, morao bih da prevaziđem svoju, ionako bujnu maštu. Ko nije imao priliku kakva se meni pružila, neka se uteši fotografijama koje sam odabrao da pokažem makar deo onoga što sam ja doživeo…

Mislim da nikakav komentar nije potreban uz ove fotografije, jer same za sebe govore više nego reči koje mi stoje na raspolaganju da kažem bilo šta…

U DALEKOM SVETU – CIRIH

Onima koji su osetili moje odsustvo sa ovog mesta poslednjih par meseci biće jasno da sam za to imao (pored onih ličnih i intimnih) dobar i vrlo lep razlog- putovao sam po belome svetu. Kao svaki dobar prijatelj, doneo sam svakome po nešto, a vama puno lepih sličica sa svih mesta kuda sam se majao i lepo provodio. Za sve ovo najviše dugujem ženi koja mi je uz mnogo ljubavi i priuštila ovo zadovoljstvo. Verujem da su neki od vas imali prilike da sve ovo vide kao i ja-na licu mesta i uživo, a za one koji to nisu imali prilike neka pođu sa mnom niz ciriške ulice.

Svaki grad u Švajcarskoj ima makar jedno jezero i, koliko sam ja mogao da zaključim iz svakog ističe bar po jedna reka. Tako je i sa Cirihom.

Stari deo grada, prepun je ljudi… i zastava…

Na mostu gde se iz jezera izliva reka.

Imao sam priliku da prisustvujem jednom venčanju po italijanskim običajima. Bilaje to nesvakidašnja turistička atrakcija.

Jedna od ciriških kuća u kojima žive „bogataši“…

… i jedna tipična seoska kuća, koju je grad prigrlio, čireći se…

Mala adventistička crkva na periferiji grada.

Grad ima svoj nacionalni muzej, po mnogima, a i ja se slažem, najlepša građevina koju ima. Ovo je kapija na  ulazu u muzej.

Zgrada nacionalnog muzeja na narednih šest slika…

Najexkluzivniji hotel u Cirihu. Koliko li ovde košta pansion?

Oldtajmer koji prevozi goste hotela do grada.

Žao mi je što ne mogu na ovom mestu da postavim svih petstotinak slika koje sam odande doneo. Ali na još nekoliko postova, pokušaću da vam pokažem još neke gradove i predele.

Još jedan suton

Poslednjih dana, kad se nebo smiluje i pokloni nam vedrinu, sutoni su naročito lepi. Kažu da je tako zbog pepela sa Islanda. Ako je i tako, bar ima nečeg lepog i u tome. Ma šta da je razlog, meni je taj prizor bio veličanstven pa ga poklanjam jednoj ženi. To ne znači da i svi vi koji prođete mojim sokakom, zaustavljenim u večnosti tog sutona, ne treba da ga vidite.

Za početak

Tebi koji si upravo ušao,

Ako te bude zanimalo, na ovim stranicama ćeš imati priliku da vidiš neke lepe sličice, sa malo priče o tome gde se nalaze ti zanimljivi detalji i šta sam razmišljao dok  sam ih posmatrao. Ja nisam mnogo putovao i nemam sličica iz velikih metropola, dalekih i egzotičnoh predela. Ja sam mnogo pešačio i slikao sve što mi se učinilo vredno da se sačuva, počev od svog dvorišta pa nadalje, dokle su me noge nosile i pogled dosezao. Ako želiš sa mnom u te male i velike šetnje, prelistaj stranice, pa možda poželiš i sam da vidiš te predele jednoga dana. Znaćeš gde su i kako se zovu.

Za početak evo sličice mesta odakle ja polazim u svoja mala putovanja ili velike šetnje.

Reka Gradac

Vrlo često odlazim u svoje duge šetnje pored reke Gradac, koja se u samom Valjevu uliva u Kolubaru. Neću da pišem o reci jer to možete naći na sajtu grada Valjeva. Pokloniću vam samo nekoliko sličica koje će vam dočarati lepotu same reke i njene okoline. Pričaću vam o tome kako sam je ja doživeo i o čemu sam razmišljao dok sam posmatrao njene lepote.

Vrelo Gradca

Na samo vrelo ove reke otišao sam prvi put pre dve godine, o uranku za Prvi maj. To je već dugogodišnja tradicija da se za Prvomajski uranak ide na obale Gradca, a najčešće kod manastira „Ćelije“. Išao sam ranije kao srednjoškolac. Onda sam dugo živeo na drugim mestima i, tek nedavno se ponovo vratio. Tog Prvog maja sa ćerkicom sam otišao do „Ćelija“ i odlučio da ne dangubim, jer nisam, kao većina poneo da roštiljam (to mogu bilo kad i bilo gde), već da taj divan majski dan provedemo šetajući uz reku do samog vrela. Ne znam tačno koliko je to daleko, ali po mojoj proceni prešli smo 6 do 8 kilometara, kroz predivne predele, tek olistale šume uz nekad jači, nekad tiši šum vode. Osećao sam se kao u nekom drugom svetu, odvojen od svakodnevice, od civilizacije. Nigde tragova ljudske prisutnosti, osim ugažene staze, koju su napravili mnogobrojni šetači. Razmišljao sam kako bi na pojedinim mestima bilo lepo živeti. Dolazile su mi slike iz Diznijevih filmova o Grizli Adamsu i njegovim avanturama. Sakupljao sam u očima te slike, a u  ušima te iskonske zvuke prirode. Nezaboravan je to doživljaj.

Reka Gradac

Ovo je jedan od brzaka na reci. Mnogo ih je, jer je Gradac planinska reka. Bistrina njene vode daje posebnu sliku. Vidi se svaki kamen preko koga preskače, čak i oni manji koje stalno nosi. Ovo veliko kamenje daje posebnu draž toj lepoti. Podseća me na mala ostrvca.  Nisam odoleo želji da zagazim u hladnu vodu i pregazim do nekih od njih, popnem se i tako još više budem deo netaknute prirode. Poseban je to osećaj biti okružen vodom koja te štiti od svega što dolazi iz sveta civilizacije. Sedenje na kamenu usred bistre reke, nagoni na čiste i bistre misli. Ne postoji ništa, samo ti i reka koja teče.

Reka Gradac

Reka ponegde malo zastane, da odmori od teškog preskakanja preko kamenja, da ostavi sve ono što je usput pokupila. Ljudi koji je vole, pomažu joj u tome praveći male brane od kolčeva i pletenkog granja, koliko da se prikupi opalo lišće i granje koje je popadalo u nju, da se rastereti i dalje teče bistra i čista. Na ovakvim mestima i ja zastanem, da ispunim čežnju za mirom i tišinom. Ovde se dobija utisak da reka spava, odmara, pa se i čoveku čini kako je vreme da odmori malo od svih uzbuđenja pređenog puta uz brzake i slika koje lete.

Reka Gradac, jezerce kod brane na Deguriću

Na ovom mestu je još jako davno sagrađena brana za jednu od prvih hidrocentrala u Srbiji, na Deguriću. Hidrocentrala još postoji, malo niže ispod brane, ali više ne radi. Ovo mesto je idealno za kupanje, mada samo za hrabre, jer je voda jako hladna i u sred leta.

Reka Gradac, brana na Deguriću

A ovako izgleda ta brana sa druge strane, gde se voda preko nje preliva. Ovde je poseban doživljaj snage i siline vode i reke. Ko se dobro udubi u taj doživljaj i sam u sebi oseti tu snagu, potrebnu da se krene dalje, bilo uz reku, bilo u život.

Hidrocentrala na Deguriću

Ovako danas izgleda ta hidrocentrala. Obrasla mahovinom, stara i rustična, navodi na sećanja na neka davna vremena kada je struja bila čudo neviđeno. Ali još više na priče iz vremena bez struje, kada se sedelo uz lampe na gas i prepričavali se događaji, priče o vampirima i neobjašnjivim pojavama. Sve to doživim kada gledam ovu sliku i mnoge vodenice koje se nalaze na reci. Njih ću posebno pokazati u nekoj drugoj priči.

Izvor iz Degurićke pećine

Mnogo je izvora na putu od vrela do ušća. Neki izviru odmah pored reke ili malo dalje, a neki, kao ovaj dolazi iz pećine, najveće od mnogo drugih manjih. Pomislim, odakle li sva ta voda od pamtiveka dolazi i nikad ne prestane da izvire. Kako je priroda moćna i neiscrpna.

Bistrina vode

Ovako izgleda kada se u nekom plićaku zagleda u vodu. Ponekad je potrebno pipnuti njenu površinu da bi se uverili da tu zaista ima vode. Bistra i čista podseća nas na nevinost koju smo uprljali civilizacijom.

Na velikoj reci

Dugo nisam odlazio u selo na levoj obali Save, gde sma inače provodio letnje raspuste dok sam išao u školu. U tom se lu i na Savi su mi se događale zgode i nezgode slične onima Toma Sojera. Pamtim to kao jedan od najlepših detalja svog detinjstva. Život me je kasnije odveo daleko, i kada sam povremeno dolazio, samo sam imao vremena da, sam, odem do reke i malo postojim tu kao na grobu neke voljene osobe.

Onda, skoro osamnaest godina nisam dolazio uopšte. Do prošlog leta. Došao sam neplanirano i isto tako neplanirano ostao nekoliko dana. Svo vreme od jutra do pred noć, provodio sam na obali reke u društvu rođaka i prijatelja. Bilo je predivno vratiti se. Ali ono što mi je, nekad kao dečaku bilo očaravajuće, očaralo me i sada. Bili su to (i ostali) sutoni na reci.

Ko ume da oseti prirodu može tačno da opseti trenutak kada sve počinje da se smiruje. Reka kao da uspori, površina vode nije više namreškana, stišaju se svi zvuci, svetlost se polako smanjuje, sunce zalazi za vrbake. I ljudi nekako manje i tiše pričaju. Tada sam uzimao svoj fotoaparat i, da ne remetim tu bonacu, slikao ne samo svetlost, nego, čini mi se i zvuk tišine koja nastaje.

Uostalom pogledajte i sami.

Ali pre sumraka i tog božanskog smiraja, na obali je bilo veoma živo, sa puno raznih mirisa, naročito kada se ova dvoica late roštilja…

Pričalo se i družilo…

Pravile razne frizure…

I razni nestašluci…

Jutro

To jutro sam ustao rano, dok su u kući još svi spavali.
Bila je nedelja. Septembar neki.
San u kome sam te sanjao, pretvorio se u misao koju ću misliti ceo dan.
Uzeo sam kašikicu slatkog od šljiva da ubijem ukus gorčine u sebi koji ostaje posle noći koju prespavaš sam.
Obukao sam ono isto što sam i juče nosio,  puno tvojih mirisa.
Izašao sam iz kuće i pustio da me čizme povedu niz ulicu.
Znao sam gde će me odvesti.
Kada sam prolazio pored tvoje kuće, zastao sam malo, tek toliko da ti pomilujem snove, pa nastavio dalje – prema reci.
Sunce je umivalo svoje prve zrake i ogledalo se na srebrnoj površini ogromne mirne vode.
Zarobio sam jedan trenutak tog prizora i sačuvao ga u oku,
da ti ga poklonim kad nam se pogledi budu ponovo sreli.

Svitanje na reci

Alhambra i Tešnjar

Alhambra (za one koji možda ne znaju)  na arapskom ima značenje „crvena kuća“. To je inače naziv za mavarsku kraljevsku palatu u  španskoj pokrajini Granadi. To je inače najslavniji spomenik mavarske arhitekture.

Iako sam na početku postavio slike prirode (iz čisto sentimentalnih razloga), na ovom mestu biće i mnogo slika lepih kuća i građevina, pored kojih sam prošao i nisam odoleo da ih ne fotografišem.

Počeću sa kućom koja je meni prizvala u maštu Alhambru, iako nije kraljevska palata, već samo jedna stara kuća u najlepšem delu grada Valjeva, u Tešnjaru. Tešnjar je ulica u kojoj su sačuvane građevine iz vremena turske vladavine ovim prostorima, pa sve do Drugog svetskog rata. To je sada kulturno-istorijski spomenik.

Evo kuće koja je mene podsetila na Alhambru

Možda bi ova građevina više ličila na Alhambru, ali…

Svaki put kada se nađem u ovoj ulici, u Tešnjaru, ne mogu da se otmem razmišljanjima o onima koji su ih gradili, u njima živeli, radili u malim radnjama, kujundžijama, opančarima, abadžijama… kako su nekad, a kako sada izgledaju iznutra… ko je u njima živeo i ko sada živi… šta li bi se moglo naći na njihovim tavanima…?

Ja verujem da sve te kuće u svojim zidovima, podovima i tavanima čuvaju duh svih svojih stanara. Neke stvari koje se u njima nalaze, su možda još iz onih vremena kada su i kuće sagrađene.

Istom kaldrmom su nekada, pre nekoliko vekova, prolazile turske age i begovi, i naši velikaši, Ilija Birčanin,  Nenadovići (Aleksa, Prota Mateja, Ljubomir i drugi), knez Jovica Milutinović.

Mnogo kasnije i vojvoda Živojin Mišić je u nekoj od čajdžinica pio svoj čaj od lipe, dok je smišljao Kolubarsku bitku.

Još kasnije na ovom mestu snimani su kadrovi za film „Marš na Drinu“. Tada sam stanovao u tom kraju i kao klinac od šest godina, gledao statiste i glumce, reflektore, kamere, veštačku kišu… Koji je to doživljaj bio za mene.

Ne tako davno, u kućama i dvorištima Tešnjara, snimani su neki kadrovi serije „Ono naše što nekad bejaše“.

I baš danas sam tom istom kaldrmom i ja prolazio.  Kako objasniti taj osećaj kada ne možeš da se otmeš mislima da si, možda stao u istu baricu u koju je stao pre nekoliko vekova Ilija Birčanin.

Selo odakle sam potekao

Selo odakle su potekli moji roditelji, a time i ja, nalazi se na levoj obali Save, u Sremu kada se od Beograda pođe prema Surčinu i Jakovu. Ima čudno ime – Progar. Nigde i nikako nisam mogao da proniknem u značenje te reči. Osnovano je pre oko 500 godina i oduvek se tako zvalo. Možda ima značenje na nekom drugom jeziku. Iako se nisam rodio u njemu, mnogo sam vremena kao dete, tamo provodio.  Kasnije je naišao jedan period u kome više od osamnaest godina nisam odlazio. I tek nedavno, pre oko gdinu dana sam prvi put posle toga ponovo došao.

Dok sam polako vozio i prepoznavao kuće i ulice, video sam nešto što me je odmah rastužilo. Bile su to napuštene kuće koje same polako propadaju i vraćaju se zemlji od koje su i nastale. Neke sam prepoznavao po ljudima koji su tu nekada živeli, po dečacima sa kojima sam se igrao.

U ovj kući su živeli dečak i devojčica sa kojima sam se igrao. Gde li su sada?

Za ovu kuću mi je jedna mala devojčica ispričala da je to kuća duhova. Ne znam ko je tu živeo, mada mi je rekla, ali nisam mogao da se  setim.

Ovo je nekada bila berbernica kod Guska. U selu svi imaju nadimke slične ovom. Bricu su zvali Gusak. Nisam voleo da se šišam, pa kad me ujak vodio na šišanje, psovao sam i njega i Guska.

Rekoh već da se selo nalazi na obali Save.  Kada čovek dođe u neke jesenje dane svoga života, počinje da sabira sećanja. Kroz svoja, shvatio sam koliko je ta reka značila u mom životu, da su se na njoj i njenim obalama, od mojih najranijih sećanja pa do danas, desile za mene najvažnije životne role. Moj deda po ocu, bio je alas. Njemu je reka značila sve. Mnogi me porede sa njim. Koliko su u pravu vidim kada se nađem u svom selu. Ne propustim dan da ne odem do reke u bilo koje doba i po bilo kakvom vremenu. Stojim u tišini, pušim i puštam da mi misli i sećanja nosi reka. A koliko je mom dedi značila, evo odlomka iz moje priče koju sam objavio na blogu Archibald57:

„Из великог рата вратио се као заробљеник. Кад је у рат пошао, његово село припадало је великом аустроугарском кајзеру. Када се вратио, била је то Србија. Ни једно ни друго није му ништа значило. Једино за чиме је све то време патио била је река, велика и моћна, на којој се родио, растао и којом је отишао. Из великог рата донео је подеран модри шињел, писменост, два научена језика и неколико књига покупљених негде успут. Чудан ратни профитер је био, као што је и чудан човек био.

У пусто село стигао је касно, ноћ је била густа од измаглице и мраза, поред своје куће тихо и без освртања је прошао, и право на реку отишао. Покривена танком сумаглицом, хладна и моћна, ваљала се као нека огромна змија. Гледао је дуго мутни одсјај пуног месеца на њеним леђима. Сео је на oбалу, завијао дуван и пушио. Tако га је јутро затекло“.

Kada se ulazi u selo, sa desne strane puta nalazi se ogromna i prelepa šuma. Zove se Bojčinska šuma. Mnogi Beograđani znaju za to mesto. Nekada je nadomak šume radio restoran „Romantika“ u koji su nekih šezdesetih godina dovodili važne ličnosti na večeru. Jedni od njih su bili  Ričard Barton i Sofija Loren, o čemu se u selu i danas priča.  Kuća u kojoj se nalazio taj restoran postoji i danas, ali je urasla u travu. Malo niže, na obodu šume sada postoji drugi restoran koji se zove „Nova Romantika“. Nikada nisam ušao tamo, iako kažu da je prelepo uređen, ali nekako sve što ima prefix „novo“ meni deluje bez duše. Možda grešim…

Gubitak koji sam doživeo zbog zatvaranja „Romantike“ donekle je nadomestio restoran koji je napravljen u samoj šumi. Zove se „Koleba“, da, nije greška, baš se tako zove, jer Progarci tako kažu za „kolibu“. Uređen je u ruralnom i etno stilu i zaista je građen od blata kao nekadašnje kuće „nabijače“.  Odmah pored je velika letnja pozornica na kojoj se od juna do kraja septembra održavaju „Bojčinske letnje svečanosti“, subotom i nedeljom (koncerti svih vrsta muzike, pozorišne predstave i folklorni spektakli).

Iako je s početka priče delovalo da moje selo odumire, ipak se u njemu dešava mnogo što-šta lepo i živo. Ali namerno sam priču učinio ovakvom, jer sam tim redosledom i ja doživljavao ponovni povratak u njega.  Često od tada odlazim, makar i na jedan dan, jer kada se tamo nađem, čini mi se kao da sa neke visoke planine gledam dole ceo svoj život, a to je lep osećaj.

U Brankovini

Prošlog proleća (na moju sramotu) prvi put sam otišao u selo Brankovina, koje je udaljeno samo dvadesetak kilometara od Valjeva, da posetim mesto odakle potiču srpski velikaši porodica Nenadović (Prota-Mateja, Ljubomir, Aleksa…) i gde je učila školu i jedno vreme živela naša velika pesnikinja Desanka Maksimocić.

Kada je u pitanju Desanka Maksimović, osim lepog ambijenta i mesta gde se sve to nalazi, nije bilo bog-zna-šta da se vidi i čuje osim onoga što se već zna. Pogotovo što je sama škola-muzej toga dana bila zatvorena. Video sam tu školu u kojou je išla i kuću u kojoj je živela, i evo kako to izgleda:

Škola u koju je išla Desanka Maksimović

Kuća u kojoj je živela Desanka Maksimović

Odmah uz školsko dvorište nalazi se crkva sa velikom portom i crkvenim domom.

U porti crkve sahranjivani su srpski velikaši, porodice Nenadović. Njihovi nadgrobni spomenici su dobro očuvani i na njima se mogu još uvek pročitati svi podaci koji su se u ono vrem stavljali na nadgrobne spomenike, pod uslovom da se razume starosrpski jezik i pismo.

Međutim, ono što je mene najviše iznenadilo i prilično oduševilo bile su oznake ili simboli koji su se nalazili na nadgrobnim pločama Nenadovića. Bili su to simboli vitezova Templara i masonski simboli.

Na ovoj nadgrobnoj ploči vidi se lobanja sa ukrštenim kostima, masonski simbol koji se može naći na grobovima prvih masona u Škotskoj, a u vrhu se nazire templarski krst.

Na ovoj slici se oba simbola vide jasno. Ako se zna da su Nenadovići živeli u 18.veku, a da su se prvi Masoni pojavili u 17. veku u Škotskoj, i da su prvi red Masona osnovali vitezovi Templari koji su preživeli, ili pobegli od masovne hajke, hapšenja i pokolja francuskog kralja Filipa IV (zvanog Filip Lepi) u 15.veku, onda je više verovatno da su Nenadovići bili pripadnici tog viteškog reda (a bilo ih je po celoj Evropi),  nego pripadnici neke masonske lože, što isto tako nije isključeno. Moje skromno znanje o ovoj temi me je navelo na ovakvo razmišljanje.

Možda će me neko ko je stručniji u ovoj oblasti demantovati, a to bi samo značilo da ću naučiti nešto novo.

Kao prilog mom razmišljanju evo slike iz knjige koja se bavi tom temom, na kojoj se jasno vidi isti simbol kao na nadgrobnim pločama Nenadovića.

Još jednom napominjem da je sve što sam ovde naveo plod mog razmišljanja, na osnovu skromnog znanja o ovoj temi i neka mi niko ne zameri ako sam pogrešio, naprotiv, voleo bih da, ako nisam u pravu, čujem pravo tumačenje.

Gnev prirode

Bio je početak septembra prošle godine. Dan težak, sparan. Već od devet sati ujutru se osećalo da će završiti nekim nevremenom. Tako se i dogodilo. Bilo je oko pola šest popodne, dan još dug. Sedeo sam na tremu ispod moje lipe i nešto čitao, kada se odjednom smračilo, bez najave, bez upozorenja. Podigao sam poglde da vidim ko je ugasio Sunce. Imao sam šta da vidim. Sa zapada se podizao oblak crn i nekako zloslutan. Ipak nisam očekivao ništa neviđeno, jer sam znao da se često desi da oblaci u daljini tako izgledaju, ali kada stignu, nekako se razrede i netsanu. U daljini se čula potmula grmljavina. Pomislih da mi je ćerka u školi i da uskoro treba da izađe. Cenio sam da nevreme neće tako brzo da stigne. Uvek je bilo tako, znao sam da predvidim. Nastavio sam da čitam, ali mi posle destak minuta zasmeta „mrak“. Ponovo pogledah u nebo, a oblak tu, nad mojom glavom. Kresnu munja, razleže se stravičan tutanj. Ponovo pomislih na ćerkicu. Skočim, odem po ključeve, utrčim u auto i pravac škola. Na putu do škole, slikao sam ovo što sledi. Tad još nije važio novi zakon o saobraćaju, a i policajci su negde pobegli. Prizor je bio koliko zastrašujući, toliko i veličanstven. Divio sam se gnevu prirode, koji se u poslednje vreme sve više iskaljuje na nas koji smo se drznuli da joj se umešaju u posao. Ipak, nekako sam navijao za taj gnev.

Petnička pećina

Nadomak Valjeva, na desetak kilometara užičkim putem, nalazi se selo Petnica. Mnogi su i čuli za njega, jer se tu nalazi jedan od većih Istraživačkih centara u Srbiji, ali i jedna od velikih pećina koju istražuju oni koji se nađu u tom istraživačkom centru.  Kada su fotografije tu, reči su suvišne da opišu taj ambijent. Zato neka krene fotoshow.

Ovako izgleda dvorana, ulaz u Petničku pećinu. Iz pećine ističe potok koji malo dalje zovu Petnička reka.

U Sidneju, ali i još nekim gradovima, utrošeno je mnogo novca i truda da bi se napravila jedna ovakva dvorana. U Petnici je priroda podarila Srbiji jednu. Ali ispostavilo se da su ugostitelji bili preduzimljiviji i maštovitiji da je iskoriste…

Uređene kaskade Petničke reke odmah po njenom izlasku iz pećine.

Ovde se Petnička reka pušta na slobodu.

Ako se ne može doći na neki koncert klasične muzike ili operu, može se dobro pojesti i popiti uz, ipak prijatne zvuke ciganskog orkestra.

Na kraju veličanstven pogled na izlaz iz pećine.

Suton

Suton je za mene najlepše doba dana. To je, nekako, vreme kada su svi poslovi posvršavani i kada nastaju trenuci smiraja i užitka. Tada i muzika ima posebnu draž.  Mirisi postaju jači, čula se bude i osluškuju svako svoje nadražaje. Tada se i ljubav budi i oseća jače. Često se tada i vreme menja, na zapadu se pojavljuju oblaci, letnje oluje i grmljavina. Sve je nekako drugačije od dana i noći, jer nije ni dan, ni noć,  a opet jeste i jedno i drugo. Tada u celoj prirodi nastupi jedan trenutak tišine. Svako ko pažljivo osluškuje, može ga čuti i doživeti.  Sve se za trenutak umiri, a onda počinju neki drugi zvuci, različiti i od zvukova dana i od tišine noći. I boje postaju drugačije i osećanja su drugačija i sve je nekako drugačije i lepše.

Iako stalno dolaze i odlae, svaki je po nečemu različit. Neke pamtimo po mirisima iz detinjstva ili nekog drugog vremena. Neke po bojama koje su bile drugačije i lepše od nekih drugih sutona. Neke po trenucima koje smo u njima doživeli, po emocijama, po muzici koju smo slušali i milsima koje smo u njima mislili…

Suton iznad mog mesta gde živim

I oblaci koji uvek u suton dolaze, drugačiji su od svih oblaka.

Ovaj miriše na pokošenu i spaljenu travu

I boje su nestvarne u suton…

Ovaj ima zvuke muzike koju sam tad slušao…

Ovaj se ogleda u reci koja protiče kroz moj grad

A ovaj u reci kojoj dugujem sve lepo što mi se dešavalo u životu

Suton u mom dvorištu

Ovaj budi sećanja na jedan od najlepših trenutaka koje sam doživeo…

… na ljubav koju sam osećao…

… na ženu koju sam voleo…

… na mesto gde je ta ljubav započela…

… i gde se završila..

Baš raznih sutona ima…

Detalji (part two)

Već sam rekao da volim da slikam detalje. Ali bio bih sebičan kada bih prisvojio tu ljubav kiteći se onim što je neko drugi napravio. Zato ovde moram reći da fotografije koje slede, nisam napravio ja, već moja dobra prijateljica, na čemu joj se ovom prilikom zahvaljujem.

Fotografije koje slede su načinjene u kući gde smo dočekivali Novu godinu, prethodnu 2009.  Deo su tog ambijenta i sećanje na te trenutke.  Koliko je mašte u uređenju ambijenta, toliko je i mašte onoga ko je znao da ih fotografiše i dočara atmosferu tog ambijenta.

Vodenice i brvnare

Na onoj predivnoj reci, Gradac, koju sam već predstavio ovde, ima dosta starih vodenica, a oko nje i brvnara koje su još u upotrebi. Jednu od njih je možda posećivao i Sava Savanović, poznati vampir iz pripovedaka Milovana Glišića. Kad ih gledam, ne mogu a da se ne vratim u vreme kada su bile pune pomeljara i kada su se u njuma, uz vrelu kafu i ljutu šljivovicu, ispredale priče, slične Glišićevim pripovetkama. Možda ih je on samo preneo na papir i ostavio nam deo te atmosfere za sva vremena. Toj pisanoj reči ja dodajem i sliku, možda će tako ugođaj biti potpuniji. Možda će neko oda vas poželeti da ponovo pročita neku od Glišićevih pripovedaka, ili ako ih do sada nije čitao, poželeti da ih pročita.

Drvo

Drvo za mene ima neku posebnu simboliku. Mnogo asocijacija mi se javlja pri pogledu na svako drvo: snaga, veličina, postojanost, mir,večnost, život, mudrost, opstanak, raskoš… i još mnogo drugih. Da li ste nekada pokušali da zamilsite naš svet bez drveća, …? Pokušajte. Ali pre toga pogledajte…

Drvo ljubav…

Drvo nježnost…

Drvo hrabrost i upornost…

Drvo opstanak, inat, žilavost…

Drvo mudrost, snaga, život, starost…

… i njegovo stablo…

Drvo patnja i tuga…

Drvo prijateljstvo i ljubav…

Drvo ženstvenost…

Drvo večnost…

Drvo prijatelj…

Sa požutelih fotografija

S vremena na vreme odem u sobu u roditeljskoj kući koja je nekada bila moja. Tamo u politiranoj vitrini iz vremena socrealizma, u drugoj fioci odozgo, nalaze se stare požutele fotografije iz istog vremena.  Životi zamrznuti u vremenu i vreme zaustavljeno u životima. I dok životi idu dalje, dok se vreme vrti u krug, trenuci zaleđeni na forografijama naoko ostaju isti, ali… Ne samo što vereme koje prolazi ostavlja žutu patinu na fotografskom papiru, već po trenucima koji su na njemu zaustavljeni, možemo da vidimo taj protok vremena i sa različitim emocijama se setimo trenutaka koji su tada na tren bljesnuli i ostali za nama.  I nebitno je ko je ko i šta je šta. To je samo jedno vreme koga se rado sećam.

Omiljene fotografije

Prelistavajući albume sa fotografijama koje sam sakupio, video sam da ima puno onih koje nisam mogao do sada svrstati ni u jedan od svojih do sada postavljenih postova, a želeo bih da ih pokažem. Zato sam odlučio da sačinim ovu malu izložbu raznih omiljenih fotografija. Ipak svrstao sam ih u neke grupe prema sličnosti onoga što se na njima može videti, ili po nekoj neobično uspelom, gotovo umetničkom izgledu.

ČAR PRIRODE

Igra vode i kamena/reka Gradac

Potočić

Potok iz pećine/pored reke Gradac

Igra svetla, vode i kamena/reka Gradac

Svitanje na velikoj reci. Ovo mesto zovu „špic ade“. Tu počinje (ili se završava) ada na Velikoj reci. Uvek kada se nađem u selu odakle potičem, moram da dođem na ovo mesto. Tako se desilo i u to nedeljno jutro, dok je reku budilo Sunce.

Suton na Velikoj reci. Nijedan nije toliko lep kao ovaj na mojoj Velikoj reci… meni…

Suton u mojoj ulici. Ovu fotografiju je napravila moja ćerka iz automobila. Tatina ćera, već zna da oseti kada treba škljocnuti…

Lajkovačka pruga u smiraj dana. Poslednji voz za Bar je upravo otišao…

Smiraj dana nad ravnicom. U daljini dim od TE „Obrenovac“. Slikano u vožnji, ali nemojte me cinkariti policiji…

Smiraj na Kalemegdanu. Pogled kroz prozor kafea „Kula“ jednog novembra…

Munja uhvaćena na delu

Vejavica, da se oko ne može otvoriti…

UHVAĆENI TRENUCI

Ovako izgleda kada se prvi put u životu oklizne i upadne u potok. Tuga neizmerna. „Kako ću ovakva kroz grad?“

Skok u ledenu vodu. Nepoznati momak za Prvomajdki uranak isprobava kakva je voda na reci Gradac, a zna se da ni u sred leta nije toplija od 10-tak stepeni. Preživeo je, jer je imao dosta „antifriza“ u sebi.

Trenutak povratka sa mora. Na putu od hotela do auta, svak je nosio svoje stvari. Moj mlađi sin je nosio cuclu oko vrata, medu sa kojim je spavao i nošu za svaki slučaj…

Pravljenje „žabica“ na vodi… pokušaj

Trčanje za loptom u zemunskom parku. Moja prva drugarica u životu i ja davne 1960. godine

Odmor i osveženje posle mnogo pređenih kilometara po okolini NIša

DECA

Moj mlađi sin i njegova partnerka, pred nastup na takmičenju plesnih škola u Nišu 1992.g.

Uvek nasmejan, stariji sin, Kuršumlija 2002.g.

Isti onaj što se spremao za nastup u plesanju, sada je položio zakletvu, Leskovac 2007.g.

Najlepša ćerka na svetu vam poklanja cvet…

… i pozira ispred pećine na reci Gradac…

„MAJSTORI FOTOGRAFIJE“

Ovaj naslov sam stavio pod navodnike, jer se ne radi zaista o majstorima fotografije, već samo o fotografijama koje su slučajno ispale lepe i neobične

Venčanje, izlazak iz opštine, 1980.g.

Veliki i mali čovek. Na Niškoj tvrđavi jedne jeseni…

… i na ulicama Niša, jednog leta.

Ples ljubavi, svetlosti i senki…

Ljubav majke i ćerke

Pozdrav proleću

Krenuh u prvi prolećni dan sa prijateljem i maojom malom patuljčicom u bespuća netaknute prirode da joj poželimo dobro jutro i dugo čekano buđenje. Silno sam želeo da je tu, sa mnom još neko, ali to je bio nemoguće. Zato napravih ove fotografije i sada njoj poklanjam sve ono što mome oku beše ugodno.

Ovde je sve počelo… moj prijatelj Dača, iskusan vodič kroz bespuća, sa velikom nadom da će skinuti koji kilogram, kreće smelo u pohod…

Divili smo se borbi vode i kamena. Za sada kamen ima nadmoć, ali ni reka se ne predaje…

„Nije lako, ali se trudim“…

Umetnost prirode (detalj)

Još jedan lep detalj iz netaknute prirode

Pogled sa visine.  Levo se vidi jedna od mnogih pećina u ovom kraju

Kad si u „onom“ dobu, jako je važno i kako izgledaš… Mali problem sa šiškama…

Pokušao sam da zamislim kako izgleda, posle velike kiše kada se niz ovu vododerinu sjuri bujica i ponese niz planinu sve na šta naiđe.

I ovaj daždevnjak je izašao da pozdravi proleće

Mnogo je izvora bilo uz put, ali ovaj mi je bio najlepši.

Kad ne smetaju šiške, mnogo je lakše savladati i ovakve uspone

Da bi sve bilo ovako lepo i čisto, svakodnevno patroliraju pripadnici ekološkog društva „Gradac“ i na lep način i sa osmehom, zamole izletnike da čuvaju prirodu i da svoje otpatke ponesu sa sobom i bace ih na za to predviđena mesta. Na jednom od izvora, mali odmor i osveženje izvorskom vodom.

Jedna od nekoliko vodenica koje još uvek rade

Bilo je i ovakvih susreta…

… i kratkih razgovora. Moj prijatelj Dača je malo popričao sa magarcem (Dača je ovaj levo sa kačketom).

Nadam se da ste bar malo osetili draž ovog pešačenja, i zadovoljstva koje smo mi osetili na kraju puta…

Bezimeni grobovi

Juče sam uhvatio malo sunca u predvečerje da prošetam. Prolazio sam pored obližnje šume i nešto me vuklo da uđem u njenu raskoš. Posmatrao sam kao voajer kako se šuma oblači u novu zelenu odoru. A onda mi je pogled privuklo da okolo ima mnogo starih, ail i svežih panjeva. Kao nadgrobni spomenici, zarasli u mahovinu, nemo su svedočili  o jednom bezumnom stratištu. Grobovi bez imena. Da li tugujemo kada umre samo neko ko ima ime.

Iako su svedoci jedne tužne sudbine, ipak se priroda pobrinula da i tim ostacima da lepotu. Obzirom da iz kuće ne izlazim bez fotoaparata, sve sam to ovekovečio da i vama pokažem.