Vrlo često odlazim u svoje duge šetnje pored reke Gradac, koja se u samom Valjevu uliva u Kolubaru. Neću da pišem o reci jer to možete naći na sajtu grada Valjeva. Pokloniću vam samo nekoliko sličica koje će vam dočarati lepotu same reke i njene okoline. Pričaću vam o tome kako sam je ja doživeo i o čemu sam razmišljao dok sam posmatrao njene lepote.
Vrelo Gradca
Na samo vrelo ove reke otišao sam prvi put pre dve godine, o uranku za Prvi maj. To je već dugogodišnja tradicija da se za Prvomajski uranak ide na obale Gradca, a najčešće kod manastira “Ćelije”. Išao sam ranije kao srednjoškolac. Onda sam dugo živeo na drugim mestima i, tek nedavno se ponovo vratio. Tog Prvog maja sa ćerkicom sam otišao do “Ćelija” i odlučio da ne dangubim, jer nisam, kao većina poneo da roštiljam (to mogu bilo kad i bilo gde), već da taj divan majski dan provedemo šetajući uz reku do samog vrela. Ne znam tačno koliko je to daleko, ali po mojoj proceni prešli smo 6 do 8 kilometara, kroz predivne predele, tek olistale šume uz nekad jači, nekad tiši šum vode. Osećao sam se kao u nekom drugom svetu, odvojen od svakodnevice, od civilizacije. Nigde tragova ljudske prisutnosti, osim ugažene staze, koju su napravili mnogobrojni šetači. Razmišljao sam kako bi na pojedinim mestima bilo lepo živeti. Dolazile su mi slike iz Diznijevih filmova o Grizli Adamsu i njegovim avanturama. Sakupljao sam u očima te slike, a u ušima te iskonske zvuke prirode. Nezaboravan je to doživljaj.
Reka Gradac
Ovo je jedan od brzaka na reci. Mnogo ih je, jer je Gradac planinska reka. Bistrina njene vode daje posebnu sliku. Vidi se svaki kamen preko koga preskače, čak i oni manji koje stalno nosi. Ovo veliko kamenje daje posebnu draž toj lepoti. Podseća me na mala ostrvca. Nisam odoleo želji da zagazim u hladnu vodu i pregazim do nekih od njih, popnem se i tako još više budem deo netaknute prirode. Poseban je to osećaj biti okružen vodom koja te štiti od svega što dolazi iz sveta civilizacije. Sedenje na kamenu usred bistre reke, nagoni na čiste i bistre misli. Ne postoji ništa, samo ti i reka koja teče.
Reka Gradac
Reka ponegde malo zastane, da odmori od teškog preskakanja preko kamenja, da ostavi sve ono što je usput pokupila. Ljudi koji je vole, pomažu joj u tome praveći male brane od kolčeva i pletenkog granja, koliko da se prikupi opalo lišće i granje koje je popadalo u nju, da se rastereti i dalje teče bistra i čista. Na ovakvim mestima i ja zastanem, da ispunim čežnju za mirom i tišinom. Ovde se dobija utisak da reka spava, odmara, pa se i čoveku čini kako je vreme da odmori malo od svih uzbuđenja pređenog puta uz brzake i slika koje lete.
Reka Gradac, jezerce kod brane na Deguriću
Na ovom mestu je još jako davno sagrađena brana za jednu od prvih hidrocentrala u Srbiji, na Deguriću. Hidrocentrala još postoji, malo niže ispod brane, ali više ne radi. Ovo mesto je idealno za kupanje, mada samo za hrabre, jer je voda jako hladna i u sred leta.
Reka Gradac, brana na Deguriću
A ovako izgleda ta brana sa druge strane, gde se voda preko nje preliva. Ovde je poseban doživljaj snage i siline vode i reke. Ko se dobro udubi u taj doživljaj i sam u sebi oseti tu snagu, potrebnu da se krene dalje, bilo uz reku, bilo u život.
Hidrocentrala na Deguriću
Ovako danas izgleda ta hidrocentrala. Obrasla mahovinom, stara i rustična, navodi na sećanja na neka davna vremena kada je struja bila čudo neviđeno. Ali još više na priče iz vremena bez struje, kada se sedelo uz lampe na gas i prepričavali se događaji, priče o vampirima i neobjašnjivim pojavama. Sve to doživim kada gledam ovu sliku i mnoge vodenice koje se nalaze na reci. Njih ću posebno pokazati u nekoj drugoj priči.
Izvor iz Degurićke pećine
Mnogo je izvora na putu od vrela do ušća. Neki izviru odmah pored reke ili malo dalje, a neki, kao ovaj dolazi iz pećine, najveće od mnogo drugih manjih. Pomislim, odakle li sva ta voda od pamtiveka dolazi i nikad ne prestane da izvire. Kako je priroda moćna i neiscrpna.
Bistrina vode
Ovako izgleda kada se u nekom plićaku zagleda u vodu. Ponekad je potrebno pipnuti njenu površinu da bi se uverili da tu zaista ima vode. Bistra i čista podseća nas na nevinost koju smo uprljali civilizacijom.
alhambra57
8 коментара
Довод коментара овог чланка
6. јануар 2010. у 11:50
Archibald57
Reka i sve oko nje je predivno. Ko nije video, mnogo je propustio…
8. јануар 2010. у 12:15
veshtichanstvena
Ovo je MOJA reka…)))
Rečima neopisivo, treba je videti, omirisati, osetiti i doživeti….
8. јануар 2010. у 13:55
Alhambra57
Da, ovo je tvoja reka, nešto što sam tebi poklonio, svi ostali mogu samo da je vide i ponesu utiske i slike…
9. јануар 2010. у 19:24
sarah
Vidi se da je bistra. Cudim se da jos ima ovakvih reka kod nas
i da nema u njoj raznoraznih predmeta i smeca, kao sto je u mnogim drugim rekama… ocuvana priroda , prava lepota
9. јануар 2010. у 23:49
Alhambra57
Tačno je da je reka očuvana. Ona je nekako ponos grada, pa je i sami čuvamo. Ali postoji i ekološka policija koja stalno patrolira i “pomaže” nesavesnima da se dozovu savesti.
10. јануар 2010. у 00:54
sarah
Ekoloska policija, savrseno !
12. јануар 2010. у 12:54
dollybel
prelijepa netaknuta priroda.
30. октобар 2010. у 15:09
Upoznajmo Srbiju
[...] Reka Gradac Vrlo često odlazim u svoje duge šetnje pored reke Gradac, koja se u samom Valjevu uliva u Kolubaru. Neću da pišem o reci jer to možete naći na sajtu grada Valjeva. Pokloniću vam samo nekoliko sličica koje će vam dočarati lepotu same reke i njene okoline. Pričaću vam o tome kako sam je ja doživeo i o čemu sam razmišljao dok sam posmatrao njene lepote. Vrelo Gradca Na samo vrelo ove reke otišao sam prvi put pre dve godine, o uranku za Prvi maj. To je već dugogodišnja tradicija da se za Prvomajski uranak ide na obale Gradca, a najčešće kod manastira „Ćelije“. Išao sam ranije kao srednjoškolac. Onda sam dugo živeo na drugim mestima i, tek nedavno se ponovo vratio. Tog Prvog maja sa ćerkicom sam otišao do „Ćelija“ i odlučio da ne dangubim, jer nisam, kao većina poneo da roštiljam (to mogu bilo kad i bilo gde), već da taj divan majski dan provedemo šetajući uz reku do samog vrela. Ne znam tačno koliko je to daleko, ali po mojoj proceni prešli smo 6 do 8 kilometara, kroz predivne predele, tek olistale šume uz nekad jači, nekad tiši šum vode. Osećao sam se kao u nekom drugom svetu, odvojen od svakodnevice, od civilizacije. Nigde tragova ljudske prisutnosti, osim ugažene staze, koju su napravili mnogobrojni šetači. Razmišljao sam kako bi na pojedinim mestima bilo lepo živeti. Dolazile su mi slike iz Diznijevih filmova o Grizli Adamsu i njegovim avanturama. Sakupljao sam u očima te slike, a u ušima te iskonske zvuke prirode. Nezaboravan je to doživljaj. Reka Gradac Ovo je jedan od brzaka na reci. Mnogo ih je, jer je Gradac planinska reka. Bistrina njene vode daje posebnu sliku. Vidi se svaki kamen preko koga preskače, čak i oni manji koje stalno nosi. Ovo veliko kamenje daje posebnu draž toj lepoti. Podseća me na mala ostrvca. Nisam odoleo želji da zagazim u hladnu vodu i pregazim do nekih od njih, popnem se i tako još više budem deo netaknute prirode. Poseban je to osećaj biti okružen vodom koja te štiti od svega što dolazi iz sveta civilizacije. Sedenje na kamenu usred bistre reke, nagoni na čiste i bistre misli. Ne postoji ništa, samo ti i reka koja teče. Reka Gradac Reka ponegde malo zastane, da odmori od teškog preskakanja preko kamenja, da ostavi sve ono što je usput pokupila. Ljudi koji je vole, pomažu joj u tome praveći male brane od kolčeva i pletenkog granja, koliko da se prikupi opalo lišće i granje koje je popadalo u nju, da se rastereti i dalje teče bistra i čista. Na ovakvim mestima i ja zastanem, da ispunim čežnju za mirom i tišinom. Ovde se dobija utisak da reka spava, odmara, pa se i čoveku čini kako je vreme da odmori malo od svih uzbuđenja pređenog puta uz brzake i slika koje lete. Reka Gradac, jezerce kod brane na Deguriću Na ovom mestu je još jako davno sagrađena brana za jednu od prvih hidrocentrala u Srbiji, na Deguriću. Hidrocentrala još postoji, malo niže ispod brane, ali više ne radi. Ovo mesto je idealno za kupanje, mada samo za hrabre, jer je voda jako hladna i u sred leta. Reka Gradac, brana na Deguriću A ovako izgleda ta brana sa druge strane, gde se voda preko nje preliva. Ovde je poseban doživljaj snage i siline vode i reke. Ko se dobro udubi u taj doživljaj i sam u sebi oseti tu snagu, potrebnu da se krene dalje, bilo uz reku, bilo u život. Hidrocentrala na Deguriću Ovako danas izgleda ta hidrocentrala. Obrasla mahovinom, stara i rustična, navodi na sećanja na neka davna vremena kada je struja bila čudo neviđeno. Ali još više na priče iz vremena bez struje, kada se sedelo uz lampe na gas i prepričavali se događaji, priče o vampirima i neobjašnjivim pojavama. Sve to doživim kada gledam ovu sliku i mnoge vodenice koje se nalaze na reci. Njih ću posebno pokazati u nekoj drugoj priči. Izvor iz Degurićke pećine Mnogo je izvora na putu od vrela do ušća. Neki izviru odmah pored reke ili malo dalje, a neki, kao ovaj dolazi iz pećine, najveće od mnogo drugih manjih. Pomislim, odakle li sva ta voda od pamtiveka dolazi i nikad ne prestane da izvire. Kako je priroda moćna i neiscrpna. Bistrina vode Ovako izgleda kada se u nekom plićaku zagleda u vodu. Ponekad je potrebno pipnuti njenu površinu da bi se uverili da tu zaista ima vode. Bistra i čista podseća nas na nevinost koju smo uprljali civilizacijom. izvor:alhambra57 „Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.” Odgovor sa citatom [...]