Šetajući Cirihom, naišli smo na jedno venčanje. Mladenci su bili Italijani, kako su mi rekli, po načinu same ceremonije. A ona je podrazumevala i puštanje golubova, uz prethodno lepo „predavanje“  vremešnog gospodina (inače vlasnika golubova) o uzvišenosti čina venčanja i svetosti braka i veličanstvenosti ljubavi.

U istoj takvoj šetnji ulicama starog grada Ciriha, ugledao sam i ovakav prizor. Neko je svoj ulični balkon ukrasio ovakvim „ornamentom“. Mislio sam da su krave samo u Indiji svete životinje, ali sam u Švajcarskoj saznao da su i svete i srećne. Da, kažu da oni gaje „happy cows“, jer daju najbolji kvalitet mleka. A krave su „happy“ jer nisu vezane u štalama i slobodno pasu po prostranim livadama… i balkonima…

Da biste doživeli onu impresiju koju sam ja doživeo tog jutra kada sam se zagledao u nebo, vi morate dobro da se zagledate u ovu fotografiju. Možda će vam uspeti da vidite slojevitost oblaka i kako se isprepletalo  nekoliko različitih vrsta. Onaj ko se malo razume u oblake priznaće da je to vrlo retka i čudna pojava.

Ovo je samo jedan od stotine aviona koji na svaki minut preleću iznad dela grada u kome sam boravio. Iako su me budili još u šest ujutru, bio je to za mene nesvakidašnji prizor. Ne sami avioni, već tolika „gužva“ koja je trajala i po par sati. Pomilsih kako su avioni učestaliji nego tramvaji u Cirihu.

Ovaj prizor i sliku koju sam u jednom trenutku video, nisam mogao da ne ovekovečim. U rano jutro, u Lucernu, seli smo da doručkujemo i popijemo kafu ispred jedne kafeterije. Slika koju sam doživeo u  jednom trenutku bila je toliko lepa, protkana jutarnjim suncem, nekom neobičnom i mističnom lepotom ove konobarice, jutarnjom svežinom, nekim mirom i tišinom, da sam spontano dohvatio fotoaparat i uspeo da je zauvek sačuvam. I još nečega je tu bilo. U deliću vremena preselio sam se u kadar nekog filma iz vremena nemačke okupacije Francuske i prizora koji je jako ličio na ovaj. Ko razume ( šta sam hteo reći) – shvatiće.. hm..

Da li je potreban komentar na ovaj prizor. Renoar, El Greko… ili ko već…? (samo u digitalnoj tehnici…)

Šta je ovo? U prvi momenat sam pomilsio da je vrlo realistična skulptura. Ali ne. To jedna obična divokoza pije vodu iz nečega što ne znam šta je.  I sve to ni stotinak metara od gomile turista koji su došli na ovo mesto da posmatraju Alpe i najviši vrh Švajcarske.

A kome bih se ja, (odakle god dolazio i kuda god odlazio), uvek vraćao, nego svojoj Velikoj reci. Neka sam dosadan, ali ljubav je nešto što treba doživeti i ne treba tražiti razloge i razumevanje. Zato ni vi nemojte to od mene tražiti. Pokušajte da uživate u prizoru, makar delić onoga što ja doživljavam kada sam pored nje. Šššššš…

Ovo je moja ljubimica. Svoju ljubav prema toj maloj i lepoj mudrici i šmizli ne mogu da uporedim sa ljubavlju ni prema kome, osim sa ljubavlju prema mojoj ćerkici. Eto, zato se ona našla ovde.

A toga dana na Velikoj reci, kuvao se pasulj, u kotliću, na poseban način, uz poseban začin. Kuvao ga je ko je stigao, i svak dodavao ono što je mislio, znao i verovao da bi trebalo dodati.

Skupilo se društvo staro.

A ovo je mala regresija. Ovako je mesec dana pre ovog okupljanja izgledalo mesto na kome se sada sedelo. Ovo je slikano kada je Velika reka opala za oko jedan metar. Da je slikano nekoliko dana pre toga, ovaj stol se ne bi video, a voda je bila do one male bele table okačene na drvetu u pozadini. Strašna je ta moja Velika reka kada se razgoropadi.

Ponekad oko kamere uhvati i nešto što ne bismo želeli (bar ne oni koji su uhvaćeni).

A kada to vide oni koji nisu uhvaćeni, poneko od njih reaguje ovako zaraznim i neobuzdanim ponašanjem…

… i to traje, i traje… i traje…

Ima i onih koji, kao ovaj bucko, ne mogu da dočekaju da se pasulj skuva…

Ali ni tamo neka simpatija ne može da čeka na porukicu…

Konačno, pasulj je sa veriga dospeo na astal. Nasta tajac… Niko ni s kim, i niko ništa… samo mljac, mlac…

A pun stomak izaziva različite potrebe…

… i reakcije…

Najmlađi postaju hrabri…

… neobuzdani…

… i puni sebe pred publikom…

U neko vreme, pred sumrak, vraćaju se i naši pecaroši. Otišli su još jutros, kao što se na pecanje i ide.

Dve štuke od po po’ kile. Za nekog ništa, a za njega ponos.

U smiraj dana vraćamo se kući i prolazimo pored putokaza prema kome niko ne može ostati ravnodušan.

Pre nekoliko dana, ponovo sam se našao na Velikoj reci. Već je jesen, obala je pusta i tiha. Samo se vetar igrao sa lišćem vrba-trepetlika. Došao sam kasno, uhvatila me i noć na Velikoj reci. Ali nije mi se išlo iako me, u poznatoj Bojčinskoj šumi čekao…

… mjuzikl „Kosa“…

…

Posle svega, ostajem zamišljen pred ovim epitafom…

U Cermatu, ispred jednog hotela koji svoje goste razvoi ovakvim kočijama

Na putu do Gornagrada, odakle se posmatra Matternhorn

I konačno ON – MATTERNHORN

Mislim da nikakav komentar nije potreban uz ove fotografije, jer same za sebe govore više nego reči koje mi stoje na raspolaganju da kažem bilo šta…

Svaki grad u Švajcarskoj ima makar jedno jezero i, koliko sam ja mogao da zaključim iz svakog ističe bar po jedna reka. Tako je i sa Cirihom.

Stari deo grada, prepun je ljudi… i zastava…

Na mostu gde se iz jezera izliva reka.

Imao sam priliku da prisustvujem jednom venčanju po italijanskim običajima. Bilaje to nesvakidašnja turistička atrakcija.

Jedna od ciriških kuća u kojima žive „bogataši“…

… i jedna tipična seoska kuća, koju je grad prigrlio, čireći se…

Mala adventistička crkva na periferiji grada.

Grad ima svoj nacionalni muzej, po mnogima, a i ja se slažem, najlepša građevina koju ima. Ovo je kapija na  ulazu u muzej.

Zgrada nacionalnog muzeja na narednih šest slika…

Najexkluzivniji hotel u Cirihu. Koliko li ovde košta pansion?

Oldtajmer koji prevozi goste hotela do grada.

Žao mi je što ne mogu na ovom mestu da postavim svih petstotinak slika koje sam odande doneo. Ali na još nekoliko postova, pokušaću da vam pokažem još neke gradove i predele.